Osim engleskog – „svog maternjeg a stranog“ jezika, služim se još i nemačkim, italijanskim i norveškim. Jezici su mi oduvek predstavljali posebnu oblast interesovanja. Baveći se psihologijom kao primarnim profesionalnim opredeljenjem i neprestano se usavršavajući, naučio sam veoma bitnu činjenicu: univerzalne crte ličnosti su do te mere „uronjene“ u jezik i kulturu, da biti dobar psiholog i služiti se stranim jezicima teško i slabo idu jedno bez drugog.

Crown je po mnogo čemu specifičan. Golema doza optimizma, šarma, ali didaktičke opremljenosti i stručnosti pokazuje koliko su moje kolege ozbiljno rešene da prenesu i podele svaki pedalj znanja koji poseduju. To čine na način koji smatram ključnim kod učenja jezika – kod polaznika se umesto standardne averzije, stvara afekcija.

Zaposlen sam i u srednjoškolskom internatu i jedna stvar ne prestaje da me iznenađuje – koliko, uprkos mojim pozitivnim predrasudama, mladi ljudi danas slabo vladaju engleskim jezikom. Često razmišljam za koliko prilika i šansi će, zbog te proste činjenice, ostati uskraćeni u životu i koliko je šteta što ti mladi ljudi u mestima iz kojih dolaze nisu imali školu jezika poput Crown-a.