Učenje u doba korone

Uvek je bilo tinejdžera koji se novoj školskoj godini iskreno raduju. Jedva čekaju da vide staro društvo i nastave razgovore započete pre dva i po meseca. Njima je dosta letnje monotonije, a neki čak žude za novim saznanjima i radnim izazovima. Oni dobro znaju da će ih školska rutina uskoro progutati, ali to radosno iščekivanje novog početka ipak im ne slabi. Takve dece je uvek bilo, ali su uvek bila u manjini. Mislim da neću pogrešiti ako primetim da su na početku školske 2020/2021. ta deca prvi put u dugo vremena – u velikoj većini!

Razlog je jasan: pandemija. Gotovo šest dugih meseci mladi ljudi su naprasno odvojeni jedni od drugih, odvojeni od učionica, od profesora, od rutine na koju su se već toliko navikli. Svi učenici sa kojima sam do sada razgovarao slažu se u jednoj oceni – onlajn nastava im je spasila školsku godinu, pomogla im da prevaziđu neke teške trenutke, ali i da je tu bilo nekih velikih manjkavosti; stepen i kvalitet tako usvojenog znanja daleko je niži od onog na koji su navikli tokom nastave uživo; prijatelji iz školskih klupa im nedostaju, a to nedostajanje se loše odražava kako na njihovo mentalno zdravlje, tako i na kvalitet učenja. Profesori potvrđuju navode učenika. I svi se slažu da je u ovim okolnostima ipak postignut maksimum.

Problem i veliko pitanje sa kojim se svako suočava je – koliko će ovakvo stanje neizvesnosti i neodređenosti trajati? I dok na to pitanje malo ko može da pruži pouzdan odgovor, dotle mi ipak nismo prepušteni sami sebi. Prethodnih šest meseci nismo sedeli skrštenih ruku. Sve i da ova školska godina bude naprasno prekinuta, sve i da pandemija opet nastupi u svojoj punoj snazi i silini, neke lekcije su ipak naučene. Pa tako bolje znamo šta prija a šta ne prija učenicima tokom onlajn nastave, šta ih motiviše, a šta im uništava motivaciju, šta im pruža podršku, a šta još više otuđuje od nastavnog procesa.

Te lekcije možemo sumirati u nekoliko ključnih saveta:

1. Normalno je biti apatičan

Pandemija se do sada pokazala izuzetno napornom i emocionalno iscrpljujućom. Stalan osećaj nesigurnosti i neizvesnosti ima razne efekte na mladog čoveka – a jedan od tih efekata je i značajan pad produktivnosti. Trenutno ne živimo preterano normalna vremena i negativni efekti na motivaciju bilo koje vrste su neminovni i očekivani. Uzeti knjigu u ruke i ispratiti današnju lekciju koju je profesor ispredavao onlajn postaje gotovo preteška misija. A nikad više vremena nismo provodili u kući. Motivacija kao da ne postoji. Ono što nekima izmiče je da je to zapravo normalno i uobičajeno ponašanje. Pojedinci koji su tokom izolacije počeli više da čitaju, koji su naučili da kuvaju, govore španski, sviraju gitaru i besprekorno savladali svo onlajn gradivo – takvi su u velikoj manjini. Daleko je više nas koji ne možemo da se saberemo. Nekim danima smo visoko motivisani da predajemo ili učimo, a drugim danima teško ustanemo iz kreveta.

Šta činiti: kad pred sobom imaš brdo školskih obaveza, radiš ono što je dobro činiti i inače, a ne samo tokom pandemije: izaberi najbitnije i prvo se tome posveti. Ako imaš jedan test sutra, a drugi kroz tri dana – uči ovaj za sutra. I kad to završiš – odmori se. Odmori se do kraja dana. Nagradi sebe za naučeno gradivo, makar to značilo da ćeš sutra duže učiti. Odmor je bitan, ako ne i presudan.

2. Uredi svoj radni prostor

Učenje od kuće ima i svojih prednosti. Nema ranijeg ustajanja i priprema za odlazak na nastavu. Nema gubljenja vremena u prevozu, nema zaboravljanja svezaka i skripti kod kuće. Sve je na dohvat ruke. I to upravo može biti kobno po motivaciju! Jer kuća je istovremeno i mesto za odmor, za relaksaciju, utočište od škole, posla, i obaveza. I najednom, to utočište postaje naša kancelarija, naša učionica, naša zbornica. A ispada da ipak nije jednostavno učiti u pidžami, pisati esej dok nam je telefon na dohvat ruke, pratiti onlajn predavanje dok je na drugom prozoru računara otvoren Instagram.

Šta činiti: opredeli neki sto za svoj radni sto. Deo sobe nek bude pretvoren u radni prostor. Prostor treba da bude uredan, bez ičega što bi odvlačilo pažnju sa učenja. Tišina mora da bude zagarantovana koliko god je to moguće. Ključno je da odrediš vreme u toku dana kada će ukućani znati da ti učiš. Ako je nemoguće obezbediti mir i tišinu, probaj sa slušalicama i nekom neopterećujućom muzikom koja će neutralisati neželjenu buku.

3. Odredi prioritete

Spomenuli smo – a ovo važi i za normalne okolnosti učenja, a kamoli za pandemijske – preveliki broj radnih zadataka može da nas demotiviše. Suočeni s tim brdom domaćih zadataka, sastava i novog gradiva mi obično reagujemo tako što sve sklonimo po strani i prvo pospremimo sobu, ili preuredimo olovke na stolu, pogledamo epizodu seriju koju „gutamo“ ovih dana. Sve samo da privremeno odložimo suočavanje s poslom. Ova loša navika – takozvana prokrastinacija, čini da osećamo nezadovoljstvo sobom, da budemo neraspoloženi, razdražljivi i još više demotivisani.

Šta činiti: prvo, načini listu obaveza za tu nedelju. Obaveze moraju da budu što konkretnije i realistične. Onda poređaj zadatke po složenosti, tvom interesovanju za njih i krajnjem roku (ovaj tekst je napisan poslednjeg dana roka što i nije za pohvalu). Kreni sa domaćim zadacima koji se a) predaju sutra, b) koji su ti najzanimljiviji i c) koji su najjednostavniji. Kako koji zadatak završiš, precrtaj ga sa liste. Taj mali čin krije veliko zadovoljstvo. I to nas dovodi do sledeće tačke:

4. Nagradi sebe i pravi pauze

Sve u životu što radimo, radimo jer smo motivisani. Motivi mogu biti raznorazni, od lepog osećaja postignuća kada zaradimo dobru ocenu, do sreće roditelja čija je sreća u ovoj situaciji i naša sreća. Ali, ponekad sebe treba malo i prevariti. Kao što dreser pasa uz određene male nagrade može svoje ljubimce mnogo čemu da nauči, tako i mi sami sebe možemo da dresiramo da budemo bolji u učenju, na primer.

Šta činiti: dok pišem ovaj tekst – a za to mi ipak treba malo više vremena – podesio sam alarm da zvoni na 25 minuta. Nakon zvuka, pravim petominutnu pauzu tokom koje listam vesti i sportske rezultate. Pet minuta kasnije oglašava se alarm i počinje narednih 25 minuta aktivnog rada. Za sledeću pauzu planiram neki slatkiš i telefon, a za onu tamo – kafu i telefon. Za svaku fazu pisanja planiram po jedno poglavlje. A kada završim pisanje (za danas), pogledaću narednu epizodu serije koju trenutno pratim. Navedena tehnika ima i naziv: pomodoro (ili paradajz) tehnika, dobro je dokumentovana u psihološkoj literaturi, a postoji i obilje besplatnih aplikacija koje upravljaju alarmom (Pomodoro Timer, Focus Time, Tomato Timer). Tehnika je efikasna a zasniva se na istom principu po kom pas nauči da sedne po komandi: naučeno ponašanje se lakše nauči i teže gubi kada je praćeno nagradom. Najednom koncentracija postaje je bolja, nema više odugovlačenja, i bivamo zadovoljniji sobom.

5. Rutina je ključ

Ako smo nekad i mogli bez radne rutine, bez radnih navika i manje-više striktnog rasporeda učenja, danas to ne možemo. Obaveze koje se pred našim nosom gomilaju pritiskaju naš više nego obično, jer nam u uslovima pandemije i te kako nedostaju načini da ventiliramo, da se opuštamo i skupljamo energiju za obaveze koje nas čekaju. I onda jedan dan presečemo, i radimo ceo dan, bez prestanka. Ovakva pojava, a mnogi smo je iskusili, nepogrešivo urušava našu motivaciju da se i sutradan uhvatimo u koštac sa novim obavezama.

Šta činiti: moramo biti svesni da nećemo uvek biti u stanju da radimo puno „radno“ vreme. Dnevne obaveze moramo organizovati spram onoga što nas čega tog dana, ali i spram naše sposobnosti da tog dana išta radimo. Puno je bolje sat vremena provesti nad nekim domaćim zadatkom, i tu se zaustaviti, nego šest ili sedam sati razvlačiti jedno te isto gradivo. Za početak odredi kraće vreme za domaće zadatke i tog vremena se striktno pridržavaj čak i ako sav posao nije završen, čak i ako si motivisan da tog dana radiš „prekovremeno“. Efikasnost u učenju je neobično bitna za našu motivaciju. Plan rada mora biti prvo realističan, pa tek onda prilagođen obimu radnih obaveza.

6. Učite zajedno iako ste odvojeni

Za učenike sa kojima radim, društveno distanciranje se pokazalo kao daleko najteža posledica izmenjenog režima školovanja u proteklih šest meseci. Odvojenost od prijatelja nas pogađa bez obzira na životnu dob. Osećaj samoće je izražen i čini da budemo potišteni, bezvoljni, anksiozni i bespomoćni. Posledice po mentalno zdravlje mogu biti ozbiljne ukoliko njihovom rešavanju ne pristupimo na adekvatan način. Isto važi i za motivaciju za učenje.

Šta činiti: Manje-više svi smo iskusili da društveno distanciranje nije moralo da znači i kraj našeg društvenog života. Društvene mreže i aplikacije za komunikaciju su se pobrinule za to. Ništa ne može da zameni živu reč, ali u ovim okolnostima pomagalo nam je bilo kakvo hvatanje za slamku. Tim pre što su programi i aplikacije poput Zoom-a, Google Classroom-a, FaceTime-a, Messenger-a, Viber-a, WhatsApp-a mnogo više od slamki. Na primer, spomenuta pomodoro tehnika se može primenjivati grupno. Grupni video-poziv tokom kojeg svako 25 minuta uči svoje gradivo. Ili se zajedničko gradivo podeli na segmente, svako uči svoj segment i nakon učenja prepričava drugima naučeno. Pokazalo se da je jedna od ključnih tačaka učenja na daljinu upravo interakcija. Koncentracija učenja na daljinu je veoma visoka na početku, ali brzo i opada. To opadanje se smanjuje, ako ne i potpuno poništava učenjem u grupi. Ne samo da imamo naše drugare, kolege ili prijatelje na dohvat ruke ako nam nešto nije jasno, ne samo da jedni druge motivišemo za učenje samim tim što to radimo zajedno, već u tom momentu – nismo sami.

Autor: Momčilo Jovanov  (diplomirani psiholog – master, sa orijentacijom ka oblasti pedagoške i poslovne psihologije)